CIRKUS IZNUTRA

Prošlog avgusta pokušao sam da uradim ovu reportažu, ali je karavan cirkuskih kamiona zbrisao nekoliko sati prije no što sam izjutra stigao na praznu poljanu. Moja je greška bila, nisam očekivao takvu mobilnost brojne i gabaritne ekipe. Ovoga puta, međutim, nije bilo greške. Sa fotografom Semirom bio sam „insajder“ čitavog jednog prijepodneva u cirkusu „Embell Riva“. Još od malena interesovalo me šta se dešava unutar zatvorenog kruga cirkuskih ograda u „obično“ vrijeme, daleko od svjetlosti i blještavila pozornice.

Moj ljubazni domaćin bio je direktor cirkusa Vasa Županjevac, simpatični gospodin koji izgleda baš kako biste očekivali od čovjeka koji obavlja ovu funkciju. Nasmijan i uglađen, blagoglagoljiv i beskrajno predusretljiv za sva moja pitanja i želje. Dočekao nas je na ulazu, već na početku se izvinjavajući što je okasnio pet minuta, “zbog doručka, znate, imam mnogo prijatelja ovde u Baru, a znaju da volim da pojedem”.

Bili su pakleno vrući junski dani, i znoj je lio u hektolitrima, naročito kod Semira, koji iz profesionalnosti ni na koje snimanje ne ide u kratkim pantalonama ili šorcu. Dobro, pomislih, ovoga će ti puta profesionalnost doći glave.

ISPRED ŠATRE: Uključio sam diktafon, a on je hvatao najrazličitije stvari – smijeh i ciku iz kamiona sa artistima, frktanje kamila i lama, neukusna dobacivanja prolaznika preko ograde patuljcima i radnicima pored životinja, čak i šale o ljubavnom životu unutar cirkusa... Jedino sprava nije mogla uhvatiti miris tek skuvane pašte prelivene paradajzom i bosiokom, koja se spremala u omanjoj auto-prikolici.            

Gospo'n Vasa i ja smo šetali i pričali, dok je Semir slikao iz svih mogućih uglova. Iako smo, i domaćin i ja, zamašnih stomačnih gabarita, izgledali smo sićušni ispred nove šatre, na kojoj su se vijorile razne zastave.

„Cirkus je još 1906. godine osnovao Italijan Armando Bellucci. On se zaljubio u Mariju Lelli, koja je radila kao konjanik u malom gradskom cirkusu. Mladić je ostavio studije farmacije i, zahvaljujući ušteđevini, osnovao sopstveni cirkus. Njegov sin Emilio se oženio velikom artistkinjom Italiom Rivom i dobio sedmoro dece – četiri sina i dve kćerke. Znate, to je dobro kad se artisti venčavaju između sebe. To je zov prirode, komercijale i boljeg života. Sedmoro dece znači sedmoro budućih artista“, kaže Županjevac.

Interesovalo me šta bi se desilo da neko od djece nije htio da bude dio cirkusa, na šta se moj domaćin samo nasmijao: „To se vrlo retko dešava, cirkus je baš porodična stvar, čak se retko ko i prima 'unutra', jedino kad se zaljubi u artistkinju, pa zaslepljen ljubavlju postane deo priče. Njega postavljamo za vozača, mehaničara, administratora...“.

Domaćin mi objašnjava kako je cirkus radio svo vrijeme od 1906. godine, uz uspone i padove, te da se procvat zbio kada je beogradska „Adria“ 1974. ponudila aranžman da dođu na teritoriju Jugoslavije. Naša tadašnja zemlja je bila obećana za cirkuse, osam godina je „Embell Riva“ davao predstave od Kopra do Đevđelije. Bili su i u Tunisu, Maroku, Izraelu, Austriji, Njemačkoj, a o predstavama u matičnoj Italiji teško je i govoriti.

Pitam Vasu odakle on u italijanskom cirkusu - „Bio sam dugo godina generalni direktor 'Adrie' koja je, inače, radila i Budvanski festival, ranije i BITEF, MESAM, 'Oskar popularnosti', pa sam otišao u penziju, a firma se transformisala u AD. Kupio sam deonice i postao većinski vlasnik. Svih ovih godina smo izuzetno uspešno radili sa cirkusom, i ovi su ljudi verovali u mene, tako da sam i u cirkusu kupio akcije, pa postao delimični vlasnik, neka vrsta njihovog 'brata' koji organizacije turneje. Prava braća zvanično vode cirkus – generalni direktor je Roberto, a umetnički direktor Mario Bellucci”. Pitam ga ima li kakve veze čuvena Monica Bellucci sa ovim iz cirkusa „Embell Riva“. Vasa se smije: „Oni kažu da je ona jedini bliska rođaka koja ih je izneverila, jer je otišla u glumačku profesiju!”.

ORGANIZOVANA MAŠINERIJA: Izlazimo na pozornicu, oko nas je 1600 praznih mjesta. I Semir i ja smo impresionirani stubovima koji drže šatru, i mašinama koje ih za tili čas vade ili ukopavaju. „Ovo je velika mašinerija, organizaciono fantastično postavljena. Ako je, recimo, poslednjeg dana gostovanja program završen u 22 časa, dok publika izađe već je 23, naši ljudi počinju da demontiraju šatru i slažu u kamione. Sve ovo što vidite, od životinja do skalamerije i sličnog, već u jedan, pola dva je utovareno i spremno za transport. Ljudi onda idu na spavanje, u sedam ustaju, u 7:15 je doručak, jer imamo svoju menzu, u 7:45 se pale kamioni, a u osam kreće. Ako je razlika između grada do grada do 100 km, i ako se dođe do podneva u neki grad, mi isto veče dajemo predstavu“, precizan je Vasa.

Svaki čas pored nas trojice prolaze radnici - jedan nosi hranu za životinje, drugi nešto ispumpava, treći priprema plakate da bi se oblijepio sljedeći grad, četvrti donosi neke papire mom domaćinu. 

„Vidim da se pitate koliko nas ovde ima, 48-oro. Sa svih su strana - Italijani, Rusi, Ukrajinci, Rumuni, Bugari, a u svakoj zemlji angažujemo i lokalne radnike. Sve funkcioniše kao porodica, ovo je familijarni cirkus. Svi su Bellucci artisti, svi su radnici, svi su šoferi. I artisti rade, pitaćete Robertu kad je vidite“.

„Ah, Roberta!“, šapćem Semiru, „nema muškarca u sali koji nije otvorenih usta blenuo u nju“. „Možete to i naglas reći, gospodine, svi to znamo“, dobacuje direktor cirkusa.

Ispred dijela rezervisanog za životinje, nekoliko ljudi. Hranjenje je u toku. Slonovi kradu sijeno jedni drugima, Vasa im prilazi, miluje ih po glavi i tiho priča. U uglu, na plastičnoj stolici, sjedi mladić prekriven šeširom. Pomno prati koliko se i kako Semir približava životinjama, u namjeri da uhvati što bolji fotos. Pitam Vasu kako nabavljaju životinje. 

„Na raznorazne načine - po ZOO vrtovima, preko agencije koja ih nabavlja, ili od drugih cirkusa koji imaju prinovu, pa hoće da podmlade tačku. Uglavnom se životinje nabavljaju vrlo mlade, naročito zveri. Kod njih je najvažnije da se odredi samo jedan član porodice koji će da radi s njima. I niko drugi. Apsolutno niko. Taj član porodice provodi vreme sa zverima, on ih hrani, one znaju njegov miris, on oseća njihov miris, on im rečima koje ne menja daje do znanja šta treba da urade. Ono što on drži bič i maše s njim - to ništa ne znači zverima, to deluje na publiku. Čak i ono kad tigrovi i pume riču na njega, i to se nauči na pokret rukom, samo se publika fascinira i prepadne“, pripovjeda on, i potencira kako je uz životinje uvijek čuvar, cio dan i cijelu noć. Kaže mi kako svaka od cirkuskih životinja ima svoj pasoš kad ide iz zemlje u zemlju: „Velike su peripetije. Više potrošimo vremena oko papira životinja, nego na ljude“.

NEPOMENICE: Dolazimo do kamiona sa reptilima, uglavnom zmijama, a našem domaćinu je zazvonio mobilni. To ga zove glavni lik u areni - Jody Bellucci, artista, dreser, žongler, Robertov sin - koji se žali kako ima problema sa papirologijom u opštini. Ja ulazim u kamion. Semir - ne. S vrata fotografiše „nepomenice“. Čuvši moje korake po limenom podu, momentalno je iz zadnjeg dijela kamiona iskočio simpatični mladić. To je Thar, zmijar. Odmahuje i viče na engleskom: „Not open“, ali vidjevši Vasu, stavlja osmijeh na lice. Započinjemo razgovor.

„Ja radim sa zmijama i reptilima u cirkusu, to je moj život. Dobijem ih još dok su bebe, evo, ovo tu je kobra, i to jedna od najopasnijih, ima strašan otrov, uhvaćena kao mala. Moj otac je radio sa zmijama, pa sam odrastao uz njih. Znam svaki pokret, svaki napad, u sekundi znam šta zmija želi da uradi“, veli mi, i otvara jedan od terarijuma da izvadi ljubimicu bou. Začudo, ne mrdam se, iako je gmaz na po metra od mene.  

„Ljudi su plaše, a ti ne?“, konstatujem. „Ne plašim se nimalo, ali je zanimljivo – obišli smo cio Mediteran, a mislim da se u Crnoj Gori ljudi najviše plaše zmija. Zašto je tako?“, pita me. „Nemam pojma, ali se stvarno plašimo“, odgovaram, i ne skidam pogled sa jedne zmije koja mi se čini „nezgodna“.

„U pravu si, stvarno je otrovna, ja sam jedini u Italiji koji radi s njom“, hvali se Thar, i otvara njen terarijum, ali samo zericu, centimetar-dva možda. On mi govori i kojoj vrsti pripada i za koliko njen otrov parališe čovjeka, ali, džabe, ja ga ne slušam, samo razmišljam kako da dođem do bezopasnih varana i slonovskih kornjača. 

„Koliko vremena trošiš na njihovu dresuru“, pitam Thara. „24 sata dnevno, ja praktično živim s njima. I sad, kad ste ušli, našli ste me u prikolici sa reptilima, zar ne. Oni su moja strast, moj hobi“, odgovara, i pokazuje mi kakve boje na pregibu tijela ima anakonda čiji dio drži u ruci. Zaključujem ovu posjetu najlogičnijim mogućim pitanjem: „Thar, je li tebe ikada ujela zmija?“. „Naravno“, smije se i zavrće rukave: „Ovdje, i ovdje, i ovdje, i ovdje“. Pokazuje ožiljke.  

PARLAMENT NIJE CIRKUS: Vasa se izvinjava što nećemo razgovarati sa Jodyjem Belluccijem, jer ima „strašnih peripetija oko nekih dozvola za cirkus“, ali da idemo na mini turneju kroz putujuće kuće familije Bellucci. Na to mu dobacujem da je i njegova kuća putujuća, te da „nema klasičan dom“.

„Morate da shvatite jednu stvar - cirkus je ljubav, a ljubav nema radnog vremena. Sve što se radi ljubavlju, to je daleko jače. Ko god od budućih radnika u cirkusu pita za radno vreme, mi ga ne primamo. Ja sam više puta rekao u medijima - ovi kad se naljute u parlamentu kažu: 'Nije ovo cirkus'. 'Ja se izvinjavam', rekao sam, 'oni koriste ime cirkusa na užasan način, a mi u cirkusu znamo ko je kamila, ko slon, a ko konj, a u njihovom cirkusu ni to se ne zna'. Cirkus je, znate, izuzetno odgovorna stvar“, ozbiljan je Vasa.

Prilazimo pored kaveza sa tigrovima. Kolosi su po vrućini polijegali po podu, uvijajući se kao mace. „Ne prilazite im ni toliko. Ako Vas dohvate šapom, gotovi ste“, upozorava me.

Kažem mu kako ljudi misle da su zvijeri u cirkusu omamljene da ne bi nekog napale. „Auuuuuuu, to je čista laž“, ljuti se Vasa, i dodaje: „Tigrovi mora da doživljavaju kao da su na otvorenom. Ima dana kad ne jedu ništa, ima dana kad jedu samo kosti, pa samo glave, a ima dana kad im se daju rebra i meso. Kompletan jelovnik mora da im se pravi, jer bi bili tromi i debeli. Ne bi bili tigrovi, nego krave“.

ŽONGLERKA ROMY: Provlačili smo se kroz improvizovane „uličice“ između kamiona, pored kojih se na žici sušila roba. Prva prikolica na koju smo naišli imala je čudan eksterijer – ispred ulaza dva, tri metra etisona, otirač za noge, saksije sa cvijećem, sve uredno. Postarija žena sa loncem kuvane pašte se javila Vasi, a potom je izmilila i Romy, žonglerka. Vidno pospana, teško se „bistrila“. Ni engleski joj nije bio jača strana, pa je direktor cirkusa postao i prevodilac.

„Moje ime je Romy, i u predstavi imam tačku sa golubovima i sa žongliranjem raznih predmeta na rukama i nogama“, dala je kroki svog rada. Noć ranije, imala je po jednu tkaninu na svakoj od ruku i nogu, i vrtila ih prstima kao čigre, podignuta na desetak metara visine. Tako nešto mora da zahtijeva puno vježbe i koncentracije, pomislio sam. „Tačku sam prije tri i po godine počela da radim, i svakodnevno je vježbam da bi ostala u formi, izjutra po sat-dva. Što se golubova tiče, to je od prije godinu-dvije“, zijevajući priča.  

Pošto se dama ne pita za godine, od oka sam procijenio da bi Romy mogla imati negdje 22-23 ljeta. „Da li bi mogla da zamisliš život bez cirkusa“, pitao sam je. „Ne znam kako izgleda taj život, rođena sam u cirkusu“, bio je odgovor. A na pitanje da li joj ponekad nedostaje „normalan“ život, bila je iskrena. „Ponekad da, ponekad ne. Puno toga zavisi šta će se u skoroj budućnosti dešavati“ – Romy je očigledno aludirala na kakvu ljubavnu vezu.

U hodu ka narednoj „stanici“, gospo'n Vasa je imao potrebu da mi objasni neke stvari: „Kad sam Vam rekao da se artisti uzimaju međusobno, i da je cirkus začarani krug, verovatno sam ostao nedorečen. U Italiji i Nemačkoj imate po 300 cirkusa, pa u Brazilu, Americi, Rusiji... Cirkusi često skupa nastupaju u nekom programu, artisti se upoznaju, bukne ljubav, pa pređu iz cirkusa u cirkus. Jody je, recimo, oženjen Ruskinjom Alonom, igračicom na trapezu, koja je došla u 'Embell Rivu'. Stara je priča kako je Mario Bellucci, kao mladić sa svojim slonovima otišao u najam kod Uga, vlasnika 'Medrana'. Bio je celu sezonu tamo. Familija se ljutila, ali je shvatila šta je u pitanju. Vratio se s Ugovom ćerkom kao nagradom, a Ugo od besa zatvorio 'Medrano'. Artisti vode nomadski život. Mnogi su se rodili tamo gde je cirkus gostovao, a u cirkusu ostaju celog života".

KOD VELIKOG GAZDE: Ubrzo ulazimo u najveći od svih kamiona. Na ulazu pekinezer, a unutra – pravi stan. Za šporetom žena „u godinama“, lijepa i pored tragova vremena na licu, kuva mladu boraniju; za astalom čovjek s naočarima, izgledom tipični Italijan iz osamdesetih, pije vino; pred televizorom mladić od svojih 27-28 godina. Na programu je RAI, naravno. Čovjek poziva da sjednem, a Vasa kratko kaže: „Il giornalista“. Upoznaje nas.

„Ovo je moj partner, glavni gazda Roberto Bellucci. Ovo je njegova supruga, bila je jedna od najlepših artistkinja Italije. On je bio dreser lavova i tigrova. Ovaj mladić, to je njegov sin, prije velike tragedije najbolji artista Italije, koji je izvodio tripli salto sa 19 godina. Međutim, imao je saobraćajnu nesreću, i godinu i više bio u komi, pa mu je motorika otišla“, uvodi nas Vasa u priču. I prevodi.

- Bili ste čuveni dreser, a sada rukovodite cirkusom?

- Teže je rukovoditi, nego sa lavovima i tigrovima raditi, vjerujte mi. Cirkus je uvijek u pokretu, i svaka zemlja i svaki grad ima svoja pravila ponašanja.

- Sva vaša djeca su u cirkusu, i nikad nisu poželjeli da idu negdje drugo?

- Oni? Nikad. Nerviraju se kad nismo na putu. Mi stalno živimo u Abruzzu - tamo smo otvorili veliki zoo-vrt, safari park, i dvije godine zaustavili cirkus da bi ga napravili. Naša djeca su mi rekla: ili krećemo sa našim cirkusom, ili idemo u drugi cirkus. U Crnu Goru smo prvi put došli 1981. godine, pa opet prošle i ove. Crnu Goru smatramo našom kućom, jer je iz Vaše države naša kraljica, Regina Elena. Želimo da svake godine ovdje priredimo novi spektakl, sa novom postavkom. Zato smo ovog ljeta angažovali vrhunskog mađioničara i izuzetnog žonglera, da pojačamo program.

Krenuo je da se servira ručak, a nas je još čekao razgovor sa dvije ljepotice – sestrama Emilianom i Robertom, pa smo ostavili vlasničku porodicu da uživa u blagodetima svog doma. Klimatizovanog doma. A napolju nas je čekalo 30 stepeni.   

TOPLO, PA JOŠ TOPLIJE: Crveni, plastični sto bio je sa stolicama postavljen ispred šatre, a Vasa je otišao da traži dvije gracije, izgubljene negdje u vremenu i prostoru. Nakon nepunih minut, dva, pojavljuje se vitka djevojka u uskom i tananom kupaćem kostimu, maše iza kamiona dolazeći. „Imate li Vi novinari beneficirani radni staž za ovakve situacije?“, smije mi se Semir.

Vadim iz naftalina moj italijanski, „naučen“ gledajući RAI serije, varijetee, moviole i sl, pa indiskretno pitam: „Quanti anni hai, Emiliana?“, na šta se ona kikoće, očigledno začuđena tarzan-italijanskim: „Dicasette, ma... Possiamo continuare in inglese?“. Srećom po konverzaciju, sasvim je dobro stajala sa engleskim.

„Sunčala sam se, smeta li Vam, hoću li se obući?“, pita Emilliana. „Ne, ne, ne“, odmahujemo glavama. Kome bi smetala, jadna ne bila? Objašnjava kako izvodi tačke sa slonovima i sa konjima, te da je sa svojih 17 godina najmlađa u porodici. Rođena u cirkusu.

Pitam je ide li u školu, i da li je ikad išla u školu, a ona će: “U cirkusu postoji škola za djecu od pet do sedam godina, a vodi je italijanski učitelj. Kad napunimo sedam godina, svi odlazimo na Akademiju za artiste. Tamo smo do 17. godine, učimo sve što i druga djeca, a popodne vježbamo artistiku, tačke za cirkus. Moj radni dan je bio - u Akademiji od 8 do jedan popodne, pa malo odmora, pa onda vježba 3-4 sata. Na Akademiji ima psihologa, trenera, naučnika, oni biraju za šta svako od učenika najviše ima afinitta. Kad završimo Akademiju, moramo ostati u cirkusu do 21. godine, ali ja bih ionako ostala“.  

U to se, iz debele hladovine pojavljuje Roberta, za njom ide Vasa, a za Vasom trojica ovdašnjih momaka, zapošljenih tih pet-šest dana u cirkusu. Upijaju svaki pokret njenog tijela. A imaju što i vidjeti. Tijelo artistkinje i plesačice, bez kapi sala ili strija, vretenasto i izvanredno oblikovano. Roberta skriva oči iza velikih naočara.

Pozdravlja se sa svima, počinju uobičajene kurtoazne rečenice, komentarišemo vrućinu, i činjenicu da ima 21 godinu i 62 kile. Uključujemo i simultanog prevodioca, gospo’n Vasu.

Roberta kaže kako smatra za privilegiju to što je odrasla u cirkusu, i učila da hoda na putu od šatre do kamiona. U programu je, veli, prvo bila simpattica, pa prodavala piće i kokice, a onda je postala artista. Voli da bude u areni, da ima kontakt s publikom, da čuje aplauz...

Govorim joj što i sama zna – da je kompletna publika u areni fascinirana njenim tijelom, i žene i muškarci. Naročito kad izađe u trikou, ili čarapama-helankama. Smije se i kaže – “Možda ipak samo muškarci“.

- Imaš li strah kad si gore, kad se strmoglavljuješ naniže sa 20 metara visine?

- Dešavalo mi se da padnem, ali gore ne smijem da osjećam strah, jer ne bih mogla da izvedem tačku. Kod artista nema straha ni od čega, tako funkcionišemo.

- Zar je moguće da se djevojka od 21 godinu ne boji ničega?

- Ne djevojka. Žena. Udala sam se ove godine. Moj muž je Thar, radi sa zmijama.

- Dobro, zar je moguće da se žena od 21 godinu ne boji ničega?

- Nije moguće. Bojim se miševa.

Ispred šatre sve odzvanja od gromkog smijeha nakon ove izjave. Pitam je za kraj što bi se desilo da se zaljubila u nekog iz drugog cirkusa - da li bi napustila svoj? Bez premišljanja odgovara: „O, da, moja druga sestra se zaljubila u artistu iz Brazila i pošla da živi tamo. Ni meni ne bi bilo teško da uradim to, ali mom ocu, kao šefu cirkusa, bi“.

Ponovo je, po ko zna koji put zazvonio Vasin telefon, i po razgovoru smo vidjeli da je došlo vrijeme da se pozdravimo, i s njim, i sa atraktivnim sestrama. Direktor nas je otpratio do svoje kancelarije, pored kapije, i iz ladice izvadio štos počasnih karata, za oko tridesetak ljudi: „Da povedete prijatelje i djecu, da uživaju“. Ostali smo zaprepašteni - kakav potez starog šmekera.

I uživali smo. Iste noći, u kasnom terminu. I još jedne. I još jedne. 

Željko Milović

jun 2009. godine

vrh strane