VOILA, AN AMERICAN DREAM!!!

DAVID PERČOBIĆ je jedan od rijetkih mladih ljudi iz Bara, za koje se može reći da su se izborili za svoj "američki san". Za tri godine je sa izuzetno visokom "magna cum laude" ocjenom završio četvorogodišnji "George Washington University", i diplomirao internacionalni biznis i marketing. Odmah se zaposlio u firmi svog mentora Jeffry Steinera, i postao "jr. analyst and assistant to the President and COO" korporacije "Fairchild", koja u svom sastavu ima i četiri subkompanije, među kojima su i "Hein Gericke" i "Polo Express". Iz osjećaja zahvalnosti prema kompaniji koja ga je školovala, odbio je "nepristojnu ponudu" Porchea da pređe u njihov finansijski tim. "Kroz ruke" mu prođe oko milijardu dolara godišnje. I da ne bude zabune, on ima samo 23 godine.  

- Kako si se uopšte obreo na prestižnom GW Univerzitetu? Do njega se izuzetno teško dolazi.

- Rekao bih da je sve počelo bih sa učiteljicom Anom Vulićević koja mi je ulila želju za učenjem i za knjigom, a prelomna je bila 2003. godina, kada je u Crnu Goru mega-jahtom došao Jeffry Steiner - vlasnik, odnosno, izvršni direktor kompanije u kojoj sada radim, na listi "Timesa" treći biznismen u Americi, prijatelj mog đeda. Jeffry i đed su se znali preko 40 godina, radili su skupa kao mladi u Parizu, bili nerazdvojni. Na Svetom Stefanu je Jeffry razgovarao sa Svetom Marovićem, tada predsjednikom SRJ, oko prodaje nekih aviona, a prije toga smo mi došli porodično da se upoznamo i večeramo s njim. Iako je Sveto došao u punoj pratnji, Jeffry se oduševio znanjem mog engleskog jezika, odstranio Svetove prevodioce i posadio mene između njih da budem prevodioc. Sjutri dan mi Jeffryja i njegove pozovemo kući, a on u jednom trenutku iz vedra neba pita moje roditelje hoće li pustiti da me on školuje u jednoj od 10 najboljih škola u svijetu. Prihvatio sam tu ponudu, mada nisam znao gdje ću da završim – u Japanu, Parizu ili Londonu, a desilo se da to bude na George Washington Univerzitetu. Odabrao sam međunarodni biznis, marketing, sa daljom strukom u finansijama.

- Tu,međutim, tek počinju problemi i natezanja...

- Počeo je proces skupljanja papira. Znajući naše okolnosti ovdje i kako sve funkcioniše, upisao sam Ekonomski fakultet u Podgorici, dao od devet ispita sedam, i čekao. Trebalo mi je godinu dana da prikupim sve papire. Prvog maja sam polagao SAT test opšteg znanja, a petnaestog toffle test engleskog kao stranog jezika. Prošao sam odlično, poslao rezultate Jeffryjevim advokatima, i sredinom juna stigne mi prihvatnica da sam primljen na GW University.

- Prvi utisci nikome od stranaca nijesu lijepi. Ni ti nisi bio izuzetak?

- Morao sam da stignem krajem avgusta radi nekih prijava, ali prije 1. septembra nijedan dom se ne otvara. Jeffryjevi advokati su mi sredili najbolji brucoški dom, ali su vrata bila zatvorena, a ja ispred sa dva kofera. Lutao sam šest sati dok nisam našao nekoga ko će da mi pomogne. Na kraju dana ubace me u tu sobu, i – iako je na internetu pisalo da je soba sređena za prihvat studenata – nije bilo ničega bez krevet, ormarić i mikrotalasna, i WC, ukupno 20 kvadrata cjelokupnog prostora za mene i cimera. Prvih pet, šest noći nisam ni spavao, spavao sam na rancu ispunjenom novinama, razmišljajući što li moji doma rade. Desila se i suza, prirodno je. Nisam imao ni telefon, niti znao kako da okrenem svoje, jer na pošti i govornici nisam mogao obaviti međudržavne pozive. Hranio sam se po restoranima, a hrana im je odvratna, kad dođem - udebljam se 5-6 kila. Nije začinjeno, a sva hrana je prozvedena vještački, bez ukusa i mirisa. Voda je morala da se pije flaširana, ne daj Bože sa česme zbog velike koncentracije olova. Poslije neđelju, dvije, sve se regulisalo, dobio sam od "Fairchilda" stipendiju za životne troškove. Iz čitavog svijeta, na moj Univerzitet se prijavilo 26.000 brucoša, a primljeno je 2.000, od čega je otpalo poslije prve godine 50%. Bio sam zaprepašten amfiteatrima, tehnologijom, svako sjedište je imalo svoj kompjuter, vizualna pomagala su bila svima dostupna, ja to nisam mogao ni zamisliti. Univerzitet je u samom centru Washingtona, a Bijela kuća se graniči sa campusom (domom) našeg Univerziteta. Pored nas je i Međunarodni monetarni fond, blok dalje od campusa je Svjetska banka, fluktuacija ljudi je ogromna.

- Susreo si se i sa drugačijim načinom rada na podgoričkom Ekonomskom fakultetu?

- Predmete sam uzimao po potrebi, jer treba da se ispuni po semestru 15 kredita, a tri kredita se dobijaju po predmetu. Registruješ se preko interneta, a časovi su od osam ujutro do ponoći, zavisno od dostupnosti profesora. Ljudi misle da su univerziteti u Americi laki, ali naprotiv. Fakulteti su teški, ali su osnovna i srednja škola strašno laki, zato od Amerikanaca po statistici svega 20% se upiše na univerzitet, a svega 10% završi. Prve godine stekne se neka baza ekonomije i potražnje, a na praktičnim problemima polažeš ispit, nema teoretisanja. Nema usmenih ispita, profesor nema nikakvih kontakata sa studentima, sve je tvoja lična zasluga, daju ti papir, napišeš, potpišeš se. Po semestru morate imate 25 sati nedjeljno samo predavanja, a gdje je još praksa ili domaći zadatak svaki dan po dva-tri sata. Ako ima spornih situacija, postoji Sud Univerziteta. Ja sam imao strašnih problema sa jednom mladom profesoricom. Praksa je da se prije svakog časa dobije opis časova i kriterijume ocjenjivanja rada. Ona nije istakla da li je rad individualan ili kolektivni. Ja sam sa drugom imao slična razmišljanja o rješenju zadatog problema, pa smo se konsultovali, i napisali rad - naravno, svako za sebe, svojim stilom i načinom. Ona je zapazila da je to rješenje isto, i prijavila nas Sudu Univerziteta kao plagijatore. Tamo se smatra plagijatom ako sa interneta ukradeš jednu jedinu rečenicu. Mogu da te izbace i da se više nigdje ne upišeš. Sudili smo se s njom, dokazali da je ona pogriješila i da su radovi različiti, pa je profesorica otpuštena sa fakulteta već u maju, iako je bila zapošljena tog septembra.

- A ko je taj što može da provjeri da li je neko ukrao rečenicu, pored toliko miliona knjiga iz finansija?

- Svaki dan predaješ domaći, uglavnom internetom, baš radi piratizma i plagijatorstva, jer fakultet ima kompjuter sa softverom koji prepoznaje sve rečenice u svim knjigama koje imaju američki univerziteti. Ti ubaciš papir, on skenira, i kaže: 3% ti se slaže sa ovim, a maksimum je 5%, bez citata. Uhvate li na ispitu da prepisuješ ili sa listicom, ideš na Sud, i zavisno od jačine predmeta - izbačen si, ili imaš pravo na jednu opomenu. Druge nema, jer letiš napolje, bez mogućnosti žalbe!

- Američki Univerziteti su našem čitalaštvu poznati uglavnom po opštim mjestima iz filmova - bratstva, sestrinstva, lude žurke pune alkohola i seksa...

- Moj Univerzitet nije imao bratstva i sestrinstva, to je uobičajeno za one koji imaju zatvorene ogromne campuse u kojima studenti imaju sve za život, pa ne izlaze u "stvarni svijet".  Kod nas su u bratstva išli samo ekstremno bogati, koji su plaćali po semestru 2.000 dolara da se učlane. Naravno da ima i Univerzitta koji su rođeni za žurke, pijančenja, seks... Sve što ste vidjeli u filmovima, stvarno je tako. Univerzitet ima autonomiju u državi, imaju studentsku policiju, sudstvo, zdravstvo... Campus policija prva dođe, i u zavisnosti od prekršaja sami reaguju ili dolazi DC policija. Oni najviše hapse i reaguju radi alkohola, jer je on do 21-ve godine zabranjen. Provaljuju u domove kad je žurka, ako su pijani, a imaju manje od 18, nastaje panika i hapšenje. Onda uhvaćeni idu na terapije sa psiholozima i slično. Tamo ne piju zbog raspoloženja, već piju da se onesvijeste. Hitna služba je petkom veče na stand by pripravna da spašava đake. Žurka počinje četvrtkom veče, jer nema časova petkom, traje i petak i subota veče. Kad sam vidio šta sve oni piju, meni se zgadilo: sredstva za pranje stakla, votke koja se kupuje na galone...

- Gdje je uslijedila ponovna spona sa "Fairchildom"?

- Prve dvije godine na Univerzitetu je sve introdukcija u pravi život, a treće godine moraš da uradi štrening (praksu) koji se plaća 10-15 dolara po satu. Radiš četiri sata dnevno i uskladiš školu sa tim. Ja sam trening imao u "Fairchildu", radio sam sa Ericom, Jeffryjevim sinom koji je sada predsjednik korporacije i čiji sam ja savjetnik. Svih tih godina ja sam imao kontakt sa Jeffryjevim ljudima, ako sam imao neke sitnice ili probleme, oni su pomagali. Ubrzao sam, i završio Univerzitet za tri godine, godinu prije roka. Dobio sam ubrzo posao, jer sam bio u prvih 5% na Univerzitetu koji je bio rangiran u prvih 5% škola u svijetu, iza Harvarda, Jejla i Berklija. Niko u USA ne može da sanja posao koji sam ja dobio direktno sa koledža. Sad planiram da budem asistent godinu ili dvije, pa bih postao konsultanat ili stariji analitičar. Možda i osnujem sopstvenu firmu.

- Kakav je uopšte tvoj položaj i posao u korporaciji?

- Tamo te gledaju po kancelariji, što si na visočijem spratu u zgradi, "jači" si i po položaju. Kancelarija mi je kao u filmovima, sa ogromnom foteljom i pogledom, i sreća da nisam "u kocki". Ja sam asistent predsjednika kompanije, i u nju sam ušao i horizontalno i vertikalno, poznajem je do zadnjeg detalja. Ako neki problem iskrsne, ja mu dam opcije: a, b i c - šta koliko košta. Moje je da sagledam stranu biznisa ugovora koje potpisuje kompanija - isplati li nam se ili ne, i to predlažem gazdi. Često putujem za Dizeldorf, jer imamo kompaniju u Njemačkoj "Hein Gericke", koju smo 2003. otkupili od stečaja i pokušavamo da je podignemo.

- Šta ako pogriješiš?

- Ili bih dobio otkaz, ili bi mi se smanjila plata i položaj. Spušten si i čekaš da odradiš neki posao da bi nadoknadio izgubljeno. Konkretno, odradio sam dobro posao u Dizeldorfu i gazdi spasio 5 miliona eura, i zato očekujem da mi plata skoči jedno 30-40%. Kod Amerikanaca nema nježnosti, ni familijarnosti u biznisu. Moj šef, sin Jeffryjev, da pogriješi i spiska pare, bio bi otpušten. Ima bord direktora koji može da skine direktora, a tu su i akcionari koji će da ga skinu, ne može ga otac nikako spasiti. Korporacije su velike mašinerije, ako svaki šraf nije podmazan, točak se vraća nazad.

- Najveća ovdašnja boljka su, uz rodbinske veze, mito i korupcija. Ima li "poklona" i "ugrađivanja" tamo?

- Najveći poklon koji sam smio da kupim gazdi, kad sam diplomirao, je Mon Blan hemijska koja me koštala 350 dolara. Nema poklona - može hemijska, kravata ili ručni sat. Nema ugrađivanja, jer letiš napolje.

- Koliko se Amerikanci u kontaktu razlikuju od nas? Kako običan život funkcioniše? Kako si se tu snašao?

- Potpuno su hladni, bez emocija. Osmjeh je uvijek na licu, a okreneš li im leđa - zabili bi ti nož, sve uz kurtoaziju. Oni zaista žive konstantno u paničnom strahu, od toga da li će kao djeca stići na školski autobus, do dobijanja otkaza i smanjenja plate kao odrasli, i naravno strah od terorističkog napada ili upada bandi. Uvijek kasne, uvijek jure pare, ali i kad dođe penzija, oni stvaraju sebi nepotrebne obaveze i žive u grču. Postoje pravila ponašanja u državi. Ako ćeš da uđeš na Univerzitet ili na posao ili u prodavnicu ili metro, moraš ubaciti karticu, tako da se apsolutno kontroliše svaki tvoj pokret. Čuvaju se računi registar kasa kad kupuješ, jer se neke stvari mogu oduzeti od poreza. Osim toga, u slučaju da je artikal oštećen mogu da ga vratim i nakon šest mjeseci. Kad su radni sati, ne smiješ šetati lijevom stranom, jer bi vas policajac zamolio da šetate desnom stranom da bi drugi išli s posla ili na posao. U radno vrijeme nema nikoga u barovima, samo od 6 do 8 popodne, kad su tzv. happy hours kad su pića na sniženje i kad se ljudi vraćaju s polsa.

Ili, zabranjeno je pušenje u Vašingtonu u zatvorenim prostorijama, a za opušak bačen na ulicu kazna je 3000 dolara ili zatvor. Postoje kodeksi ponašanja – isto kao i korporacija, i američka je država velika mašinerija. Što se mene tiče, potpuno sam prebolio nostalgiju.

- I postao Amerikanac...

- Ne daj Bože! Bio sam i ostao Crnogorac u srcu, ali sam Amerikanac u načinu funkcionisanja života. Znate, naši ljudi u Americi mahom žive van grada, i - nećete vjerovati - neki žive 40 godina tamo, a nisu naučili engleski. Žive prilično getoizirano.

- Pretpostavljam da si, sa 23 godine, pun planova za budućnost?

- Upisaću postdiplomske studije zbog startnog položaja, veće plate i uvijek obezbijeđenog posla. San svakog biznismena je da bude predsejdnik kroporacije, pa i moj. A da bi bio predsjednik treba da zaradiš ogromne pare, da se dokažeš da si lojalan i da imaš strašnih ekonomskih vrlina, poznanstava i kontakta. I treba mi 20-30 godina iskustva. Uz to, konkretno što se "Fairchilda" tiče, razmišljam i o mogućnosti da predložim osnivanje distributivnog centra za Istočnu Evropu u offshore barskoj zoni, zbog znatnih olakšica.