IZA IGLE NEMA ’LADOVINE

Priča o BRANKU MAŠANOVIĆU nije priča o jednom čovjeku. To je priča o Baru kojeg više nema i nikad ga neće biti. Priča o prijateljstvu, poštovanju i ljudima od kojih je učio, i koje i danas pamti... Od 1997. godine Branko je u penziji. Ipak, na molbu mnogih Barana, nije zatvorio radnju. Dođe prijepodne, popriča sa prijateljima, šije... U prizemlju radnje u Ulici Popa Dukljanina nalazi se, decenijama već, krojačka radnja Mašanovića. Ništa se tu nije promijenilo od otvoranja. Jedino je prag dozidan, da u radnju koja je ispod nivoa ulice ne bi ulivala voda.

- Kod koga ste i kada počeli da učite krojački zanat?

- Bio sam prvi gimnazije, otac mi je pošao u školu da vidi kako učim. Došao je na polugođe, a ja sam imao šest slabija. Samo iz fiskulture i iz pjevanja nijesam imao. I on se naljuti, mora’ sam na zanat koji on 'oće. Plačući sam pošao u stručnu školu.

- Jeste li vremenom zavoljeli taj zanat?

- Kad sam počinjao, bio sam toliko mali da mi je pegla bila preteška. Bile su to drugačije pegle nego danas, na žar. Poslije godinu i po, kad se zatvorila Zadruga, radio sam kod Mustafe Šlakovića, oca Ganovog. On je bio prvi krojač koji je u Stari Bar došao iz Turske. Prije mene je imao sedamnaest učenika, ja sam mu bio osamnaesti. Radio sam do podna, a poslije podne sam išao u stručnu školu, tako do 1953. Tada sam položio zanat, i onda sam radio puno radno vrijeme. Pošao sam 1956. u vojsku, na tri godine. Bio sam u dvije i po hiljade ljudi jedini krojač. Živio sam kao Bog. I radio sam odlično - ovome popravi rukav, onome drugo - para dosta. Ovaj zanat je takav - nikad velike pare, ali nikad bez para nisi. Kad bih se ponovo rodio, bio bih krojač.

- Počinjete da radite 1959. godine kod Muja Sinanovića u Starom Baru. Poslije pola godine, Mujo je zatvorio radnju, a Vi otišli u Kotor, u "Jadran Perast", u kome je radilo petsto žena. Jeste li se oženili Kotorankom?

 - Najljepšu sam Kotoranku uzeo, Bruna Grgurević - mis Boke je bila. Imala je 18 godina. Rekla mi je da ne pričam o njoj za novine. U Bar smo došli 1962. godine. A Bar tada nije bio ovakav - ništa od ovoga nije postojalo, nego Pristan i Stari Bar.

- Po dolasku u Bar, pošto niste imali svoj prostor, radili ste 5-6 godina kao kondukter u "Rumijatransu".

- Onda nije bilo prostora. Evo, vidiš ovu radnju. Nijesam ima’ te pare da je kupim. Učinio mi je otac Žarka Pavićevića - dao mi je na kredit, život mi spasio. Dolazili su ljudi s parama u šake, a mene je učinio na ruku. To se ne zaboravlja. Ovđe sam, u Popa Dukljanina, od 6. juna 1971.

- U vrijeme kada ste počeli da se bavi ovim poslom, nije bilo konfekcije. Šili ste muške sakoe, pantalone, ženske kostime. Pravi krojač je onaj koji odijelo skroji direktno na štofu, kao što Vi radite. Što je najteže u krojačkom poslu?

- Da nema rukava i kragne, svako bi mogao biti krojač. Moj sin nikad nije naučio da radi rukav kao ja. Radio sam pred njim, ali mu nije išlo. Zato treba velika praksa, puno rabote.

- Mnogo Barana je šilo kod vas?

- Jeste, i Barana, i Ulcinjana, i Petrovčana. Onda je drugo vrijeme bilo. Nijeste u opštinu mogli kao službenik poći bez odijela, a danas - farmerke i jakna! Odijelo se pravilo jednom u 10 godina. Nije bilo frizelina - sve rukom, ivice na ruke. Jedno odijelo se šilo deset dana, a nosilo deset godina. Najviše sam šio preko ljeta, kad dođu naši gastarbajteri, pa donesu tri, četiri ili pet štofova. Tamo su materijal jeftinije uzimali, a za pare za koje sam im ja šio četiri, u inostranstvu su mogli sašiti jedno odijelo. Kad je ova radnja otvorena, bile su samo ova ulica, Maršala Tita, Željezničke i Žuta zgrada. To je bio cio Bar. Poslije zemljotresa se sve ovo napravilo - dođoše sa svih strana. Što jedan reče, moraćemo staviti po grančicu od masline u džep, da se poznamo mi Barani.

- Gdje ste nabavljali štofove i ostali materijal?

- Svega je bilo u "Izboru". Kupac je mogao da uzme štof, konac, dugmad - sve što treba. Sad ništa od toga nema. Evo, konac u boji sam našao kod "Džema".

- Je li bilo teških mušterija?

- Bilo je, ali to sam lako rješavao - vratim pare, da mi se makne s’glave.

- Mora da je svih ovih decenija bilo raznih anegdota? 

- Došla jedna žena ovdje, sa mužem. Da li su bili dinari ili marke, ne sjećam se više. Pita koliko košta da stavi patent (rajferšlus). Kad sam joj rekao, odma’ je reagovala da je to skupo. A tu mi je sestra bila, da uplatim zadnju ratu - idem u penziju. I ja toj ženi velim: Evo, da zaradite 1.600 maraka, ako ga sami sašijete, vaše su. Izvadim pare i stavim na sto. Sestra gleda. A ova, koliko tače mašinu (koja ima pet hiljada uboda u minuti - prim. aut.), skoči kao oparena! I pita, kako ja to radim sa ovim čudom. A muž joj kaže - budalo, vidiš kako te prešao, daj čovjeku pare, da ti svrši posa’. Saših joj ja patent odma', a ona kuka: Za koliko uzmeš te pare, a ja njoj: E, gospođo, što ga sama ne stavi, i još 1.600 maraka da zaradiš. Vidiš, znanje se plaća.

- Je li Vam žao zbog nečega što nijeste uradili?

- Jeste. Sa Omerom Kalamperovićem sam 1967. pošao u Pariz. Predstavio me gazdi, koji mi je ponudio odličnu platu kad je vidio kako radim. Odijelo u Americi i Baru isto se šije, na istoj mašini, samo se taj posao različito vrednuje. Gazda je ponudio da dovede moju porodicu, ali žena nije htjela. Svaku veče od Bolnice je zvala (nije bilo telefona kao danas), i ista priča: kući, pa kući. I eto, vratio sam se. I dan-danas je zbog toga prekorijevam, nijesam joj zaboravio. Bio sam i ovdje srećan, ali djeci bi bilo bolje. Nikad me niko nije pitao da uči zanat kod mene. Ni jednog učenika nijesam imao. Ni kod mene, ni Vasa Jovanovića, ni Jova Đuranovića, krojače koji su do mene radili. Valjda niko neće da se muči, da radi. Jer, mora da se radi. Ja nikad na odmoru nijesam bio. Ni na bolovanju. Što je govorio moj majstor, Mustafa Šlaković: "Iza igle nema ladovine" - stalno moraš da radiš.

vrh strane